Možeš

Možeš. Znam da čini se nemoguće. Znam da krug navike čvrsto u sebi te drži, i svaki pokušaj izlaska neuspešan je. Znam.
Možeš! Zaista možeš. Samo počni ponovo. Ne čekaj da se svi faktori poklope, da bude ponedeljak, ili prvi u mesecu. Ne čekaj da budeš spremna. Tek kad počneš, bićeš spremna. Zvuči paradoksalno, no tako je. Prvih par koraka na biciklu slobode teški su. Noge bole, strah obliva te, a put neravan i rupičast. Samo nastavi. Vozi. Ne osvrći se nazad, ne fokusiraj na bol i nelagodu. Gledaj pravo. Sunce sija, vetrić miluje ti lice. Slobodna si. I uspeva ti. Uspeva ti. Pogledaj. Uspeva ti. Dok trepneš, sve je lakše. Navikavaš se, polako, na bolje. Uspevaš. Osveštavaj se, pohvali se. U fokusu svoj uspeh drži. Biće sve bolje i lakše, prirodnije. Navika će se ustaliti. Uspevaš.
Možeš! Samo veruj, sedi na bicikl i kreni.

Advertisements

Radujem se

Put predamnom čist je. Topli zraci sunca miluju me po licu. Mekana trava pod mojim nogama, tek okupana  jutarnjom rosom. Ptičice veselo čavrljaju, pčelice zuje u poslu, posećujući najlepše cvetove. Mir rastače se u vazduhu. Ne plašim se. Daleke planine jedva naziru se iza mojih leđa. Stoje ponosno i svedoče o uspehu. O rastu. Potvrđuju „Ja to mogu!“. Nove će doći, sigurno. Radujem se šetnji. Duboka jezera čekaće me. Radujem se osvežavajućem plivanju. Kiša i grmljavina, vrućina i suša. Radujem se. Svakom deliću puta, radujem se. I uživam u avanturi.

agriculture-bloom-blossom-355312

Decembar

Na poslednjoj stranici kalendara, s vrha čarobne jelke, zvezda širi svoje krake, otpozdravljajući novi mesec. Poslednja zrnca peska u časovniku ove godine polako cure, slivajući se u zagrljaj sa ostalima. Decembru, dobro došao!
Moj omiljeni mesec, konačno stigao je. Mesec kao ni jedan drugi. Mesec magije. Raznobojne lampice veselo svetle u ritmu poznate melodije. Velika jelka ponosno stoji u novom šarenom odelu. Kugle, srebrne i ljubičaste, velike i male, rasporediše se po grančicama. Deda Mrazići u crvenim kapicama, malene kućice sa zelelim krovićem, irvasi spremni ispred kočije, šareni paketići i crveno-bele lizalice…Svi su tu! Zajedno, smeše se na tankim končićima, njišu se uz muziku. Raskošna božićna zvezda na stolu. Ukraščić na ulaznim vratima. Miriše topli čaj i kolači. Nežno pevuše novogišnje pesme.
Decembar. Mesec pomirenja. Sa dragi i vrednim nam ljudima. Sa započetim planovima, projektima, pozajmicama. Pomirenja sa sobom. Jučerašnjim Ja i sutrašnjim. Refleksija na avanturu koja proteže se od prvog januara. Na njene visine, planinske vrhove i zadiviljujuće uspehe, i njene dubine, dubine crnog mora iz kojih isplivasmo. Na promenu koju je istkala. Svaki dan, končić po končić. U prelepi pačvork.
Decembar je mesec pročišćenja. Stare navike, bez svrhe ostale, napuštaju nas. Nova raskršća dele nas od ljudi koji drugačijim putem nastavljaju. Uz poklončić zahvalnosti za pređene staze, pozdravljamo ih! Davne rane zaceljuju, srca se oporavljaju, ljubavlju negovana.
Mesec veselja, u šarene svetlucave šaleve ogrnutog. Vreme za porodicu – za one koji u domove srca svog primiše nas, i tu, u zagrljaju ljubavi, ostajemo. Vreme za priče, raskošna sećanja, na tavanu svesti pohranjena u velikoj drvenoj škrinji, prekrivena dahom prašine prohujalih godina. Oživotvorenje anegdota, putešestvija, mesta i lica, koji dovedoše nas dovde, korak po korak sačiniše naš put.
Vreme za darivanje. Darivanje pažnje, brige i nežnosti. Darivanje ljubavi, sebi i drugima.Zarad prazničnog duha, darivanje poklončića, ušuškanih pod okriljem zelenih širokih grana. Smišljenih sa puno posvećenosti i radosti onog ko daje. Vreme zahvalnosti.

Decembru, dobro nam došao. dav

Ljubav

Ljubavi, ko si ti? Najtraženiji iksić na mapi života. U svakom srcu pozvani gost. U rečima skrovište nalaziš. U pesmama velikih zaljubljenika, melodijama tužnih dečaka. U svakom potezu kista, tragu boje na platnu, tu si. Dodir klavira poziva te. Koracima galerije odjekuješ. Čavrljanje lagano tobom se zanosi.
Ko si ti, ljubavi? Muza života, njegova bit, nektar i čar. Zrak Sunca, svaki pogled prožet tobom, a ugledati te ne može. Dah koji ispunjava pluća i kao balon u nebesa podiže nas. Vetrić nosi nas, kao lagani listić, nad poljima ledbimo. Plovimo oblacima tobom prožeti.
Ljubavi, ko si? Protagonisto u naučnim knjigama. Večna potrago svakog od nas. Idejo bajke, filma i predstave. Poznanice naša. Zastani, u prolazu. Hoćemo li te ikad upoznati? Znati ti ime? Ko si, zaista? Srce već pleše u ritmu tvoje pesme. Možda mu tekst nije ni potreban. Možda tražimo tvoj poštanski broj, a već je u nama. Tvoj lik, u našem oku sjaji. Ime tvoje, utkano je u srce onog ko s našim u harmoniji peva. Možda te već uvek nalazimo, u nama.
Ljubavi, ko god da si, ostani.

Drugačija

Ponekad, kroz prozorče na tavanu svesti provire mi misli, one čudne i smešne misli. Šapuću mi da sam crna čupava ovčica kojoj se ne druži sa grupom. Mali mrav koji ne želi da pođe za povorkom, pognute glave. Puzla koja nikako ne uspeva da nađe mesto u datim okvirima.
Možda, možda i nisu toliko čudne, a ni smešne. Verovatno i jesam. Drugačija. Da, to je poznati eufemizam, društveno korektan, zar ne? Drugačija, da. Jedan od najčešće pripisivanih mi atributa. Devojčica koja sklanja igračke za sobom, uredno ih slažući u svoj kutak. Voli da čita od bajki do školskog gradiva, i mora knjiga na dečjem odeljenju gradske biblioteke. Razgovara sa svojom majkom i razume je. Oseća obavezu prema vlastitom obrazovanju, pomalo preteranu povremeno. Ne teži bezbroju “prijatelja” za neobavezne “razgovore”, besmislena ćaskanja i duge kafe. Ne plaši se vlastitih emocija, ni njihovog zdravog ispoljavanja. Devojka koja ne želi veze i vezice sa nezrelim dečacima, zarad brojke. Traži istinsku povezanost, odnos. Priliku za razvoj. Ceni vreme za druge, a i za sebe. Za regeneraciju i odmor, održavanje dobre energije. Veruje u sebe. Zaista. Veruje u moguće. U odluke i njihovo odelotvorenje. Nemirnog duha, radoznalog i željnog znanja. Filozofska duša. Na putu ka sebi. Na putu ljubavi.
Možda bele ovce ni ne postoje. Možda su sve to šarene duše u belim kaputima, konfekcijskim modelima po meri društva. Svaka drugačija. Jedinstvena. U onom što ona kao takva jeste. Što jedino i treba da bude.
Možda to ko zaista jesmo nije nešto čemu se teži. Nešto što se traži. Kreira. Možda to već jesmo. Istinski. Samo treba da odbacimo kaput. I druge boje, slojeve, materijale. Šapat duše vodi nas, ka razvoju u ono što već jesmo. Možda.

U najvišem tornju

Zatvorena u najvišem tornju, princeza živi sama, besmoćna. Dani cure, kao zrnca u peščanom satu, stapajući se u sivkasti kontinuum. Čekanje. Godo ne stiže… Kolotečinu preseca škljocanje starinske ključaonice. Zla veštica, upravnica života. Donosi obrok i porciju uvreda, afirmacija koje brže nego hranu, apsorbuje organizam. Ružna Rapunzel. Nevoljena, neželjena, nepotrebna. Jadna Rapunzel. Škljocanje se ponavlja, ništavilo se nastavlja.

Tower.01
Svi smo mi Rapunzel. Zatvoreni u kuli vlastite svesti, uverenja i ograničenja. U našem horizontu. U nametnutim vrednostima, okvirima društva i vremena, običajima generacijski nasleđenim. U željama i planovima naših roditelja, primerima naših prijatelja, očekivanjima, datostima. Već popločane staze, čekaju naš “slobodni” korak.
Svi smo mi, takođe, princ. Ili makar možemo da budemo. Oslobodilac na belom konju. Pokazatelj da postoji život van ova četiri zida. Život u kom ima mesta za nas. Život koji zaslužujemo. Ljubav koja nas čeka. I koje smo vredni.
Ko je tvoja zla veštica? U čijem džepu prebiva ključ tvoje slobode?
Razmisli. Propitaj vrednosti koje su ti date. Obrasce ponašanja koji teku u tvojoj porodici, bez prigovora. Osvesti ih. Istraži. Poveži. Raskrinkaj nesvesne šablone. Glasić u glavi, koji zapravo ućukava tvoj. Oduzmi mu moć. Ne veruj mu. Odbaci granice koje ti nameće. Vrednosti s kojim se ne slažeš. Ciljeve koje ne želiš da dosegneš.
Sruši zidove, oslobodi se. Svet će ti ih uvek postavljati, informacije će ti nametati, mišljenje brusiti u željeni kalup. Ne dozvoli da bude dato, nesvesno, bespogovorno prihvaćeno. Odupri se. Propitaj, modifikuj, prilagodi. Ključ je u tvojim rukama, Rapunzel. Zapamti.

(Ne)mirna plovidba

Sama si. Na brodu. Stojiš kraj ograde, morska bolest i ledeni vetar zajedničkim snagama teraju te da se uhvatiš za nju, čvrsto. Pogleda uprtog u horizont, jeza prolazi ti telom. Još jedna oluja stiže. Ponovo. Namrgođeni oblaci glasno se svađaju. Munje presecaju mrak. Talasi pojačavaju se, snažno ljuljajući brod. Njihovi udarci nadglasaše gromove. Strašno je. Ponovo.
Čini ti se da već dugo nije bilo mirne plovidbe. Oluja za olujom, smenjivala se. Malene pauzice vedrine nateraše te da poveruješ u nadolaći mir. Naivno. Svaki put. Međutim, oluja je opet stigla.
Strašno je. Pitaš se ima li kraja. Smisla. Stiže li duga…
Stiže. Veruj. More će se smiriti. Ljuti oblaci razići će se. Talasanje će prestati. Veruj. Nevreme će podstaći bolju plovidbu. Naučiće te odbrani, strpljenju, poverenju u svoj brod i put. Spremiće te za uživanje na suncu. I za još veće oluje. Očistiće te. Dobro oprati tragove i nečistoće. I sjajnog te poslati dalje.
Sunce će doći…
Toplo je. Vetrić mrsi ti kosu, mazuckajući te po licu. Sunčano je. Mirno. Veruješ.

Motiviši se

Motivacija. Prisutna svuda oko nas, u knjigama, serijama, na časovima, televiziji, a kad nam treba, nigde je nema… Lakše je ostati u krevetu s poznatom “ne mogu da se nateram” nego tražiti je, zar ne? Pokušavaš li neke od tehnika za motivisanje, podsticanje želje za radom, napretkom, promenom? Uspevaju li? Jedna od meni dragih je kalendar motivator.

dav

Napravi plan. Nađi veliki papir u omiljenoj boji. Iscrtaj kolone i redove. Ispiši datume. Zatim aktivnosti. Sve što ti je važno, svaki korak, mali i veliki, zapiši. Vežbanje, zdrava ishrana, druženje s prijateljima, porodicom, čitanje… Sastanci, projekti, radovi… Šta god. Sve to zapiši. Čak i detaljnije, koji tip vežbi, unos tečnosti, određene hrane. Slobodno.
Zatim, budi kreativna. Smisli boje, šare, cvetiće i mašnice kojim ćeš obeležiti različita polja. Uredi ga, doteraj, igraj se. Okači ga, zalepi kod radnog stola, pored kreveta, u kuhinji, kancelariji. Negde gde ćeš ga videti, često. To je tvoj podsetnik, motivator.

Kad si završila sa dekorativnom fazom, vreme je za akciju! Ujutro, uveče, ili nakon aktivnosti, obeleži je. S ponosom ispuni to polje. Uspela si. I uspećeš i sutra. Održavaj se motivisanom. Nagradi se. Uživaj. Razmisli…

Zrnce magije

Magija. Postoji li tako nešto? Veruješ li?

fairy-dustČarobni leteći tepisi koji nam otkrivaju “a whole new world”, vilinski prah čija krila nas nose u zemlju večne mladosti, bundeve pretvorene u raskošne kočije, dobre vile i zle veštice s zapada… Ostaju li samo slike na kasetama, razglednice u dečjem umu, i sećanju ponekog odraslog?

Možda je magija nešto svakodnevnije, opipljivije. Možda je tu oko nas, skrivena od neželjenih očiju. Možda je vilinski prah oduvek u našim rukama. U našem pogledu. U izboru.
Magija je u zalasku Sunca, i u rađanju novog početka. U bojama duge. U jesenjem lišću koje se spušta na pločnik, lagano. U snešku beliću sa velikim šeširom. U novom danu. U smehu sa prijateljima. U toplim čajevima i mekanim ćebadima. Hladnim limunadama i tihim talasima.
Magija je u svakom malom koraku. U inspiraciji, u pesmi. U suzama radosnicama, i onim drugim. U ustajanju nakon pada. Uspehu i lekciji. Vrednom radu i slatkom odmoru. U vremenu za sebe i onom za druge. U ljubavi.
Magija je iskra istinskog razumevanja između dva bića. Talasić iskrene povezanosti, ostvarene među dve duše. Čudesno. Zamisli. Drugo biće razume i deli ideje koje ti žive u glavi, osećanja koja boje ti srce. Strahove i želje, namere i planove. Razume. Zaista te razume. Nisi sam/a. Nije li to čudesno? Magično, čak.

1
Magija je tu, oko tebe. U tebi. Pronađi je.

Strahovi

Strah. Osećaj integrisan u naše postojanje. Mehanizam odbrane. Biološki, evolucijski dat. Situacijom izazvana “fight or flight” reakcija. Razumljiva i opravdana. No, dugačka je lista raznih strahova za koje bismo možda rekli da nisu potpuno opravdani, ili da su čak smešni. Sigurno imaš makar jedan takav. Znaš da nije istinski opasno, ne može da ti naudi, nema smisla da ga se plašiš, a ipak ti srce poskoči svaki put. Šta raditi?

18409579-illustration-of-funny-cartoon-creature-or-animal-character-s-eyes-hiding-under-big-rock-stone-s-holl.jpg
Doživljati mini stres epizode pri svakom kontaktu sa “uzrokom straha” ne čini se baš kao rešenje. Najustaljeniji savet bila bi čuvena “suoči se strahom” deviza. Svima nam je to rečeno. Pomaže li? Najpre zvuči grubo i prazno. Kako to učiniti? U tom momentu, nezamislivo je. Zar ne?
Čini mi se da je ključ u koracima. Malim, a važnim koracima. Postepenom privikavanju. Laganom smanjivanju reakcija. Menjanjem šablona. Stvaranjem nove navike. Intenzivan, jednokratan susret sa strahom sigurno je brža opcija, ali meni neizvodiva. Svaka čast, vama kojima uspeva.

A tebi? Ako si kao ja, potpuno svesna da nema razloga za strah, a ipak bežiš iz sobe kad buba doleti (da, jedna specifična buba je u pitanju), osećajući se bezvredno i nejako. Ako pokušavaš i pokušavaš, nekad veoma uspešno pa posle potapšeš sebe po ramenu. A nekad potpuno neuspešno, pa se samosažaljevaš. Ne odustaj! Prevazišla si druge strahove, prepreke i nedaće. Prevazići ćeš i ovo. Sigurno. Samo polako. Korak po korak. Uspećeš. Uspeću.